LJUBAVNO PISMO: Oscar Wilde I Sir Alfred Taylor
Dramaturg Oscar Wilde zatvoren je zbog svog "zločina" homoseksualizma, otjeran u bankrot i izgnanstvo i na kraju podlegao prijevremenoj smrti.
U junu 1891. Wilde je upoznao Lorda Alfreda “Bosieja” Douglasa, 21-godišnjeg studenta s Oksforda i talentovanog pjesnika.
Njihova prepiska se smatra jednom od najljepših u istoriji.
U januaru 1893. Wilde piše Bosieju:
„Moj vlastiti dečko,
Tvoj sonet je baš divan, i čudo je da te tvoje usne od crvenog lista ruže treba napraviti ne manje za ludilo muzike i pjesme nego za ludilo ljubljenja. Vaša tanka pozlaćena duša šeta između strasti i poezije. Znam da si Hijacinta, koga je Apolon tako ludo voleo, bio ti u grčkim danima.
Zašto ste sami u Londonu, i kada idete u Salisbury? Idite tamo da rashladite ruke u sivom sumraku gotičkih stvari, i dođite ovamo kad god želite. To je divno mjesto i nedostaje mu samo ti; ali prvo idi u Salisbury.
Uvek, sa besmrtnom ljubavlju, tvojom,
Oscar”
Početkom marta 1893. Wilde piše:
„Najdraži od svih dečaka — Vaše pismo je bilo divno — crveno i žuto vino za mene — ali ja sam tužan i nesposoban — Bosie — ne smeš da praviš scene sa mnom — ubijaju me — uništavaju lepotu života — ne mogu vidimo se tako Grk i milostiv, izobličen od strasti; Ne mogu da slušam tvoje zakrivljene usne kako mi govoriš grozne stvari — ne radi to — slamaš mi srce — prije bih bio iznajmljen* cijeli dan, nego ti ogorčen, nepravedan i užasan — užasan.
Moram te uskoro vidjeti — ti si božanska stvar koju želim — stvar milosti i genija — ali ne znam kako to učiniti — Da dođem u Salisbury — ? Postoje mnoge poteškoće - moj račun ovdje je £49 za sedmicu! Imam i novu dnevnu sobu preko Temze - ali ti, zašto nisi ovde, dragi moj, divni moj dečače - ? Bojim se da moram otići; bez novca, bez kredita i srce od olova
Uvek svoj,
Oscar”
U pismu s kraja decembra 1893., nakon nedavnog raskola, Wilde piše Douglasu:
„Moj najdraži dečače,
Hvala ti na pismu. Preplavljena sam krilima lešinara kreditora, i nespretna, ali sam sretan u saznanju da smo opet prijatelji, i da je naša ljubav prošla kroz sjenu i svjetlost otuđenja i tuge i izašla okrunjena ružama kao stari. Budimo uvijek beskrajno dragi jedni drugima, kao što smo i uvijek bili.
Mislim na tebe svakodnevno, i uvek sam predano tvoj.
Oscar”
U julu naredne godine, Wilde piše:
„Moj dragi dečko,
Nadam se da su cigarete dobro stigle. Tamo sam ručala sa Gladys de Grey, Reggiejem i Aleckom Yorkom. Žele da idem u Pariz s njima u četvrtak: kažu da se nosi flanel i slamnati šešir i večera u Boisu, ali, naravno, nemam novca, kao i obično, i ne mogu ići. Osim toga, želim da te vidim. To je zaista apsurdno. Ne mogu živjeti bez tebe. Tako si draga, tako divna. Mislim na tebe po ceo dan i nedostaje mi tvoja gracioznost, tvoja dječačka ljepota, blistava igra mačeva tvoje duhovitosti, nežna fantazija tvog genija, tako iznenađujuća uvijek u svojim iznenadnim letovima na sjever i jug, prema suncu i mjesec — i, prije svega, sebe. Jedina stvar koja me tješi je ono što mi je rekla Sibil iz ulice Mortimer (koju smrtnici zovu gospođa Robinson)*. Da mogu da joj ne verujem, ja bih, ali ne mogu, a znam da ćemo početkom januara ti i ja zajedno otići na daleku plovidbu, i da tvoj divni život uvek ide ruku pod ruku sa mojim. Dragi moj divni dečko, nadam se da si briljantan i srećan.
Otišao sam kod Bertieja, danas sam pisao kod kuće, onda sam otišao i sjedio s majkom. Čini mi se da smrt i ljubav hodaju s obje ruke dok prolazim kroz život: one su jedine stvari o kojima razmišljam, njihova me krila zasjenjuju.
London je pustinja bez tvojih finih stopala… Napiši mi red i uzmi svu moju ljubav — sada i zauvek.
Uvek, i sa predanošću - ali nemam reči kako te volim.
Oscar”
Ostavite odgovor