ПОНОСАН БИТИ: ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ПРОСЛАВЕ ПОНОСА
ЛГБТК параде су најпознатија и најважнија прослава геј заједнице. Историја поноса је пуна светлих тренутака и борби за права хомосексуалаца. Поносни смо што смо део наше велике породице и у овом чланку нудимо вам да научите нешто више о историји поноса.
Присећајући се првих година прославе Прајда раних 1970-их, фотограф Стенли Стелар се сећа како је сва енергија била концентрисана у малом делу улице Кристофер у Вест Вилиџу у Њујорку. У то време, то је био ретки кварт у који су геј људи могли да оду и да се састану у јавности, а параде поноса су такође деловале на нивоу суседства - далеко од процењених пет милиона људи који су присуствовали светском догађају поноса прошлог јула у Њујорку Цити, највећа ЛГБТК прослава у историји.
„Почело је као мала друштвена ствар“, присећа се Стелар, која сада има 75 година. „Било је и учесника марша — веома храбрих душа са знаковима, попут Марше П. Џонсон, која је инспирисала све нас. Када би нам се људи ругали, аутомобили би пролазили и пљували по нас, стално викали на нас, Марсха би била ту, изгледала нечувено и величанствено у својој сопственој естетици, и говорила би 'не обазирите се на њих.' То је оно чему служи 'П', 'не обраћајте им пажњу, не дозволите им да нас зауставе'.”
Тај незаустављиви дуһ сада обележава своју 50. годишњицу: прве Параде поноса место у САД 1970. године, годину дана након устанка у Стоневалл Инн-у за који многи сматрају да је катализатор модерног покрета за ослобођење ЛГБТК-а. У години када је корона вирус спречио велика окупљања и када су многи догађаји Прајда отказани или одложени, преко 500 Прајд и ЛГБТКИА+ организација заједнице из 91 земље учествоваће на Глобал Прајду 27. јуна. Али, током деценија, параде поноса су еволуирале на начин који превазилази број учесника — и пошто иһ је фотографисао пет деценија вредниһ, Стелар је видео ту еволуцију из прве руке. „То је био епицентар геј света“, каже он о раним годинама Прајда.
Стоунвол устанак се одиграо током низа ноћи крајем јуна 1969. Иако се ЛГБТК заједница супротстављала полицијској дискриминацији у неколико других мањих наврата касних 1960-их у градовима попут Сан Франциска и ЛА, Стоунвол је пресекао невиђено начин.
„Људи су били спремни за догађај као што је Стоунвол, и имали су комуникацију и планирање да одмах почну да причају“, каже Кетрин МекФарланд Брус, ауторка Параде поноса: Како је парада променила свет. Групе активиста у ЛА-у и Чикагу, које су такође одржавале Параде поноса 1970. године, одмах су успоставиле везе са колегама у Њујорку како би планирале акције поводом годишњице. Тамо где је у ЛА-у дух више био забава и славље, Брус каже, Њујорк је више планиран као акција за повезивање активиста. „Морамо изаћи на видело и престати да се стидимо, иначе ће нас људи наставити да третирају као наказе“, рекао је један учесник параде у Њујорку за Њујорк тајмс 1970. „Овај марш је афирмација и декларација нашег новог поноса.”
До 1980. параде поноса су се одржавале широм света у градовима попут Монтреала, Лондона, Мексико Ситија и Сиднеја. Али како је та деценија почела, тон догађаја се променио, јер су трагедије кризе АИДС-а постале централне за акције и демонстрације. У то време, Стелар је имао велики круг куеер пријатеља и почео је да ствара више Фотографије заједнице да документују њиһов свакодневни живот. „Заиста сам се осећао као да дугујем нама, као у куеер 'нама', да почнем само да фотографишем кога познајем и за кога сам мислио да је вредан памћења“, каже Стелар, који има предстојећу дигиталну изложбу коју води Кап Кап. Галерија, са 10% приһода за подршку Институту Марсһа П. Јоһнсон.
Брусу, Прајд показује како је ЛГБТК заједница била у стању да доследно захтева акцију и видљивост око актуелних питања.
Тамо где су 1980-их, групе организоване око кризе АИДС-а, 1990-те су виделе већу медијску видљивост ЛГБТК особа у јавном животу, што је довело до тога да је више предузећа почело да се укључује за учешће на Прајду. Док је годишњица Стоунвола дуго била време за годишње догађаје поноса, председник Бил Клинтон је 1999. издао проглас да ће сваки јун бити месец поноса хомосексуалаца и лезбејки у САД (председник Барак Обама је проширио дефиницију 2008, када је издао проглас да се месец јун обележава као месец поноса лезбејки, хомосексуалаца, бисексуалаца и трансродних особа.)
Почетком 2000-их тада је дошло до веће кампање за истог пола брак. Током лета 2010, Брус је урадио савремено истраживање за своју књигу, присуствујући шест различитих парада поноса широм САД, укључујући једну у Сан Дијегу, дому највеће концентрације војног особља у земљи, где је кампања била концентрисана на укидање „немој питај, не причај” политике. „Мислим да је Прајд средство за ЛГБТ групе да се о актуелним темама чују иу својој заједници и у широј грађанској заједници којој припадају“, размишља Брус — додајући да су последњих година кампање за расну правду и трансродност права су постала истакнутија.
Ипак, како су се ове међусобне неправде издигле у први план јавне свести, неколико аспеката великих, дуготрајних парада поноса нашло се под већом пажњом — враћајући Прајд, на неки начин, његовом пореклу вођеном протестима.
Неки ЛБГТК активисти и организатори заједнице критиковали су корпоративизацију Прајда, пошто параде траже од предузећа да спонзоришу како би помогли у финансијским захтевима људи који брзо расту. Други се питају да ли иза дуге стоји нека дубоко укорењена акција Заставе. „Шта се дешава 1. јула када наши старији не могу да добију смештај, а деца бивају избачена из својих домова, а и транс жене и цис жене бивају убијане на улици? Нека та дуга значи нешто 365 дана у години“, Елен Броиди, чланица Геј ослободилачког фронта и суоснивач првог годишњег Марша поноса хомосексуалаца 1970.
Активисти у Њујорку и Сан Франциску започели су сопствене одвојене параде како би протестовали због умешаности полиције и корпорација на више успостављене параде, имајући у виду и историјске и савремене нивое несразмерне полицијске контроле над црначким и куеер заједницама. И, као одговор на недостатак разноликости у највећим догађајима поноса, организатори су покренули догађаје како би створили безбедан простор за маргинализованије међу ЛГБТК заједницом. У Великој Британији је порасла подршка за УК Блацк Приде, који је почео 2005. као мали скуп који су организовале црне лезбејке да се окупе и размене искуства. Догађај је сада највећа европска прослава за ЛГБТК особе афричког, азијског, карипског, блискоисточног и латиноамеричког порекла, и није повезана са Придеом у Лондону, који је у прошлости био критикован због недостатка различитости.
За друге, који живе у срединама у којима бити хомосексуалац ризикује насиље које је санкционисала држава, па чак и смрт, догађаји Прајда обављају функцију сличну оној која је виђена на местима попут Њујорка 1970-их, као витална линија спасавања. Последњих година заједнице у еСватинију, Тринидаду и Тобагу и Непалу организују се за одржавање својих првих парада поноса. Активисткиња Касха Јацкуелине Набагесер организовала је прву прославу Прајда у Уганди 2012. године, након што је схватила да је била на неколико Прајдова широм света, али никада у својој земљи, где дугогодишњи закони преостали из колонијалне ере криминализују истополне активности. „За мене је то било време да окупим заједницу и да знају да нису сами, где год да се крију“, каже Набагесер, додајући да су на догађај дошли људи који себе можда нису видели као ЛГБТК активисте. а касније се придружио залагању за права хомосексуалаца у земљи. Најмање 180 људи појавило се на првом догађају у граду Ентебе, и док је влада Уганде покушала да затвори накнадне прославе Прајда, Набагесер види одмазду као знак моћи заједнице у њеној видљивости.
„Што нас [влада] више зауставља, то више чине заједницу љутијом и жељнијом Прајда. За нас је то била победа“, каже она и додаје да заједница јесте планирање начини да се безбедно прослави у малим групама усред пандемије коронавируса. „На овај или онај начин, имаћемо Прајд и морамо да наставимо борбу.
Ostavite komentar